Mi smo se ovde svega odrekli. Ponajpre razuma onog dana kada smo krenuli u ratni pohod za svetu srpsku zemlju, i u ime tih ideja ubijali svoje komšije, rušili gradove, zatirali sve najvrednije što smo imali. To nam naravno nije bilo dovoljno nego smo od vlastite zemlje u kasnijim godinama napravili neku vrstu kazamata u kojem živimo neku imitaciju života. Napravili smo privredu, institucije i društvo zasnovano na otimačini, krvavom novcu, neradu, neodgovornosti i divljačkom tipu menadžmenta, zatirući svaku stručnost, kritički duh, obrazovanje, kreativnost i mogućnost razvijanja bilo kakvih zdravih kapaciteta. To su nepoželjne osobine u Srbiji, jer sve te moćnike iznikle iz destrukcije podsećaju na ono što oni, dok su još imali tu muku da sede u školskim klupama, nikada nisu bili. I to ne zbog toga što su manje inteligentni, već zato što su lenji i prilično ubedjeni da su najpametniji na svetu. Ta lenjost prožima danas svaki segment našeg društva. Budimo iskreni prema sebi, kako očekujemo da nas bilo ko poštuje ako mi sami sebe toliko ne poštujemo i toliko istrajavamo na destruktivnoj liniji. Nije naš problem to što smo divlji Balkanci a drugi oko nas su rasisti, već to što ništa ne radimo da se upristojimo, ispravimo greške, sazrimo, i postanemo odgovorno i barem malo samosvesnije društvo, put nije lak, ali nije ni nemoguć, nemoguć je upravo ovaj put kojim idemo suviše dugo. Potpuno mi je fascinantno kakve spodobe od ljudi uspevaju ovu nacističku tezu i svoje takozvano mišljenje da nametnu ljudima koji su neverovatno pametni i obrazovani. Te teze naravno služe samo jednoj stvari, držati ljude u konstatno neprijateljskom modu i zatvorenosti prema modernosti i civilizaciji, jer se te spodobe najbolje i jedino dobro osećaju na svojim moralnim periferijama gradova i smisla, ogrezli u provereni miks pravoslavlje i narkomaniju jer nisu sposobni drugačije da izadju na kraj sa kompleksima i destruktom u sebi, pa bi bilo idealno da sve oko sebe uvuku u taj svoj destruktivni mod. Reći da nas neko mrzi i proglasiti ga mrziteljima Srba je vrlo perfidan govor mržnje koji ova spodoba konstatno širi okolo. Tako mržnju prema tim izmišljenim mrziteljima Srba činimo opravdanom, jer je li, i oni nas mrze, i tako upadamo u jeziv vrtlog idelogije mržnje koja ljude puni samo destruktom dok oni, naši spasitelji od neprijatelja, uredno inkasiraju tone novca nas koji ih plaćamo da bar ponekad, eventualno misle i u našem interesu, jadnih omraženih Srba...
Nikada nisam doživela radeći sa strancima da me neko i najmanje nipodaštava, naprotiv uvek su bili divni za saradnju puni lepih reči, ali u vlastitoj zemlji sam imala jeziva iskustva, nebrojeno puta prevarena za novac, pokradena, da ne pričam o tome koliko puta su me razni diletanti učili poslu bez trunke balma. Gde god da se okrenete videćete ljude koji hvataju krivinu. Bilo da su na položaju, ili da nisu. Nas sve mrzi ili je sve neka drama ili nam je za sve neko drugi kriv ili sve mi znamo najbolje. Ako bi moglo nešto za 10 minuta da se smuti pa prospe, i da se neko prevari i zarade neke pare. To vam je nacionalni moto ovde otkako smo se nevoljno ratosiljali pušaka i tenkova. Nešto smo ipak morali posle tih godina ludila i destrukcije da počnemo i da radimo, pa ako već moramo da radimo, daj da to bude minimalno i tako da nekoga zajebemo. Medjutim, istina, bolna kakva je uglavnom, ovih dana kuca na vrata. Kako stvari stoje u našoj zemlji koje smo se je li, dobrovoljno odrekli, otvoriće se rudnici koji su prilično devastirajući za okoliš, dakle osim devastiranog uma imaćemo i devastiranu prirodu. Ali ko jebe okoliš, mi iovako živimo u nebeskoj BIA zemlji, a ne na tom mrskom prizemnom tlu planete Zemlje. Odlučili smo da uništimo i one naše susede kojih ovde svakako ima u tragovima, a to je svet divljih životinja. I dok se u normalnim zdravim društvima gde žive ljudi koje ne mrzi baš sve, divlje životinje svakodnevno susreću sa ljudima, ovde ako i doživite da ugledate nekog živog stvora u prirodi on jadan pobegne glavom bez obzira čim vas ugleda. Šta će, kad ovde čim nešto šušne se vadi puška.
Imamo i tu famoznu opoziciju koja se bori protiv ekoloških katastrofa u svojoj zemlji ratničkom nacionalnom koračnicom Marš na Drinu. Genijalno zaista. Sa druge strane imamo vlast koja bi zbog, to smo već apsolvirali, lenjosti, prodala i majku rodjenu samo da ne bi morala ništa da radi i ni oko čega da se potrudi, ne daj bože da misli, a da novci uredno ležu na račune. Pa dragi moji, taj put večnog nerada i lenjosti vodi u nikud, ili u stanje potpune atrofiranosti. Taj put u nikud traje već 35 godina, a zemlja puna talenata, stručnjaka, nazovi intelektualaca, umetnika, angažovanih persona, prosto da se čovek zapita kako smo od sve te silne pameti stigli dovde. Posebno mi je zlo od one priče kako smo eto mi bili socijalistička zemlja, pa sad plaćamo kapitalističkom zapadu ceh za to, pa bila je i Slovenija prijatelji deo te zemlje, pa imaju jednu od ekološki najuredjenih zemalja sveta, koja nije pobrisala svoju antifašističku tradiciju sa lica zemlje. Kako to da njih ne mori ovoliko zli zapad, možda zato što imaju političare koji imaju malo više integriteta od naših, možda im crkva nije potpuno sišla s uma, možda im je malo više stalo do sopstvenog naroda, možda su malo manje alavi, možda imaju malo hrabriji kadar od našeg u službama bezbednosti, i malo su češće birali liniju konstrukta od nas neopevanih kukavica i lenština.
Nekada davno u vreme zle i za sve krive tamnice SFRJ ovom zemljom hodao je i pisao čovek koji ima jedan vrlo skroman spomenik kod Beogradjanke, mene iskreno i taj spomenik čudi. Ime mu je Duško Radović. Nažalost njega nije imao ko da čuje i pročita dovoljno ozbiljno jer je smatran autorom za decu, a sramota da BIA kadar čita takve autore, oni čitaju samo ove smrtno ozbiljne knjižurine i umove koji su nas uvalili u govna nevidjenih razmera, a znamo i već da umetnost za decu i nije ozbiljna umetnost, iako je Duško Radović jedna od divnijih i pametnijih persona koje smo ikada imali. Ali bitno je da imamo spomenik Stefanu Nemanji od milion metara, da se vidi i sa Meseca ako treba i da se zna ko drži mač u ruci. Evo Ja imam predlog za sledeći grandiozan spomenik u Beogradu na vodi, isto toliki spomenik Novaku Djokoviću, sa Noletovim pogledom koji se gubi u pravcu Moskve.
Duhovit i ironičan kao i svaki izuzetan um, Duško je davno napisao izmedju ostalog i ovo:
Biti kriv za nešto veliko, to možda jeste privilegija, to ne može svako. Ali biti zaslužan za nešto malo, tu mogućnost svi imamo.
Pa izaberimo to malo, ali konstruktivno, razmišljajmo o budućnosti koju dugujemo nekim mladim ljudima, ne moramao samo o ratnim “podvizima” da im pričamo dok im iza ćoška prodajemo jeftinu drogu, ali dugujemo i sebi i tom divnom biljnom i životinjskom svetu oko nas, jer hvala bogu nismo baš svi u poziciji da budemo krivi za nešto veliko što nam se priredjuje svakodnevno i bez zadrške i blama.
Comentarios