Ludnica na osami

Srbija je zemlja čudesa. El Dorado za krimnalce raznih vrsta. U ovom našem malom moralnom brlogu lekcije iz etike, primetićete to ako se malo više zagledate u te pojave, drže nam uglavnom creepy likovi, koji da ovde vlada bilo kakav konstrukt, bi mogli svoje priče o pravdi i nepravdi da pričaju samo bubašvabama na psihijatrijskom delu Centralnog zatvora. Ali jbg. Nažalost nije tako. Ako pratite nacionalističko ludilo koje ovde traje toliko dugo, da obrisi zdravog razuma gotovo više i ne postoje, sigurno znate za Simu Spasića. Da, to je onaj lik koji urliče iznad svojih “sedam groba”, nasilnik, silovatelj, koji je u nekom trenutku čak dospeo u svojoj neartikulisanoj karijeri i do Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja. Da se naježiš. Ako ste mislili da samo na desnici živi to patetično i agresivno ludilo gde faramacija ustupa mesto tekstilnoj industriji grešite. I naša “intelektualna” levica ima svog Simu Spasića, (mada ako ćemo tim redom ima je i naša književna scena). Zvaćemo tu zadriglu spodobu ovom prlikom tako, jer mu nadinak Sima Spasić srpske levice savršeno odgovara. To su ti medicinski slučajevi koji nisu sposobni jaje da isprže, nahrane papigu, ali bi menjali granice Srbije ili nasilnu prirodu kapitalizma, pa čime drugo nego nasiljem. Takav vakuum kakav stanuje u glavama tih likova, verujem, ne stanuje ni u dubinama kosmosa. Ali zato smo tu mi velikodušni domaćini Srbi da brižljivo gajimo te retke i egzotične primere ljudske gluposti i nelečenog poodmaklog stadijuma agresivnog ludila na slobodi, u medijima, novinama, i da od toga čak pravimo i političku agendu jedne zemlje… Pričaju vam o satrtim Srbima, obespravljenim radnicima, uralju iskolačenih očiju, večite su žrtve, bilo zapada bilo kapitalizma, ne znate da li da stavite čepove u iši ili nos kad ste u njihovoj blizini, ubedjeni da su posisali svu pamet i bol svoje nacije ili ovog sveta, ridaju, zapomažu, pričaju o knjigama koje nikad nisu ni čitali, ili su ih pročitali na neki njihov način u retkim trenucima kada im ona jedna siva moždana ćelija iznenada pokaže neki znak života. I tako… Sedite gledate u taj ekran, i pitate se je li ovo država, neki ružan san koji nema kraja ili prosto samo društvo nalik Ludnici na osami (The System of Doctor Tarr and Professor Fether) iz priče Edgara Alana Poa u kojoj manijaci i ubice preuzimaju ludnicu verujući da je lek za zlo koje živi u njima taj što će utamničiti psihijatra.