1999

Kada se 1999. godine desilo bombardovanje, i kada su se prve sirene za uzbunu čule, sećam se da sam bila u centru grada. Kupovala sam sveske za školu. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam nakon par dana saznala da se ukida prijemni ispit za upis u srednje škole zbog rata u zemlji, budući da prijemni iz matematike ne bih položila ni za EPŠ, te da sam imala priliku lično bih se zahvalila Klintonu što mi je omogućio da upišem srednju školu. Na pakao od života i potpunu izolaciju od sveta smo svi bili uveliko navikli, tako da vest o bombardovanju i nije bila neka nova i alarmantna vest, već samo još jedan u nizu ludila vlasti koja je vodila zemlju. Ta tri meseca ja sam provela slušajući radio, gledajući VHS filmove kad ima struje i zverajući noću u nebo, jer rasvete nije bilo nigde, pa su se zvezde lepo videle. Nikako nisam kapirala ljude koji se okupljaju na mostovima, pevaju i "prkose" NATO bombama. Čak sam osećala neki perverzni oblik krivice, što ja nisam toliko hrabra. Osim mame, niko živ nije bio u panici, budući da NATO nije gadjao civilne objekte, osim strave koju su doživeli jedne noći zaposleni RTS-a, bila je to jedna od onih vesti koje su opisivale sav užas režima koji vodio zemlju tih godina. Ljudi su bili opsednuti gledanjem PVO, i navijali na ulici kao na utakmici. O ratu na Kosovu, niko ništa nije znao, barem ne onu realnu sliku. Na vestima to je bila samo još jedna nepravda protiv miroljubivih Srba koje su napali albanski sepratisti i teroristi, a zatim i NATO koji ima nameru da nas dokusuri i obriše sa lice Zemlje. Ispostaviće se da su nas dokusurili zapravo političari koji su samo "branili" svoj narod. Medjutim ja svoje sunarodnike nikada nisam videla kao miroljubive pa me je godinama kopkalo šta je zapravo dovelo do tih bombi. Mnogo godina kasnije, saznala sam pravi razlog NATO bombardovanja. Moji dragi prijatelji, vrhunski umetnici, koje sam iskopala u moru jezivih persona na ovim prostorima, ispričali su sve priče koje ovo društvo treba da zna ako želi oporavak. Čitava stvar počela je naravno od nacionalizma Slobodana Miloševića, ali mnogo pre u nekim mračnim udbaškim krugovima. Albanci su na neki način izgubili prava koja su do tada imali, i postali neka vrsta gradjana drugog reda na Kosovu. Naravno, to je bio samo početak bezidejnosti i nesposobnosti vlasti da se nosi sa problemima multietničke sredine i promena u svetu koje je doneo pad Berlinskog zida. Vrlo brzo počeo je rat, ubijanje hiljade civila albanske nacionalnosti, silovanja, i na kraju proterivanje oko 800 000 Albanca sa Kosova, što je rezultiralo intervencijom NATO-a. Do bombardovanja naravno nije moralo da dodje, da je u Beogradu bilo razumnih političara. Ali nije. A kako stvari stoje izgleda da ih ni danas nema. Srbija je izgubila deo svoje teritorije iako i danas veruje da je Kosovo deo Srbije, jer prosto nije umela da je sačuva, i osmisli bilo kakav konstruktivan plan rešenja problema, osim nasilja. Bilo je to vreme jezive propagande od koje se ljudi ni danas nisu oporavili, a koje su i demokratske vlasti koristile kao svoju glavnu političku okosnicu. Iz mantre o albanskim teroristima, prešli smo na mantru Kosovo je Srbija, a danas živimo mantru Nema predaje, u iščekivanju neke nove mantre tipa Predali smo se, ali nismo. Doduše ljudi nisu imali ni kako da se oprave obzirom da istu priču o Albancima mi slušamo i dan danas.

Nacionalizam razara društva. Ne znam kada će ovde shvatiti tu jednostavnu istinu, jer jedno je braniti interese svoje zemlje i svojih gradjana, a sasvim drugo širiti ekstremnu mržnju prema ovom ili onom narodu, i politički program graditi na propagandi, te ubijati civile. Lično mislim da samo oni političari koji su potpuno bez vizija i ideja, grade države i nacije na idejama mržnje, autoviktimizacije i propagande. Nama takvih političara ne manjka. I postavlja se pitanje umemo li mi ovde bilo šta da stvorimo osim propagande, i verujemo li u bilo šta drugo osim u propagandu koja nam svima uništava pre svega mentalno zdravlje, a onda i kvalitet života. Jer kada vi jedan narod konstatno trujete idejama o ugroženosti nacije, o neprijateljima koji su svuda, na Kosovu, u EU, u Americi, u Hrvatskoj, uz konstantan samosažilljiv ton, takav narod je ispunjen strahom i neprijateljstvom i nije sposoban da napravi niti jedan konstruktivan iskorak, osim da egzistira u kulturi nasilja, jer cela ta atmosfera straha i mantre jadni Srbi, stvara kulturu nasilja i letargije, iliti idealne uslove za večnu autokratiju. Nema tu neke velike mudrosti.

Ne znam kako izgleda radni dan ljudima koji kreiraju te narative u ovoj zemlji, ali verujem da u njihovom danu ne postoji ta kategorija radni dan, oni verovatno žive neke živote odsečene od stvarnosti, budući da je politička agenda ove zemlje poprilično odsečena od stvarnosti. Ali ako neko od takvih persona čita ove redove, toplo im preporučujem da se zaposle na godinu dve u ovoj zemlji, u privatnom sektoru, i to preko konkursa na Infostudu. Možda i njima i nama svane u dalekoj budućnosti kad shvate kako izgleda život običnih ljudi koji rade u ovoj zemlji. Takodje im preporučujem vožnju GSP-om, evo sad je taman i besplatan, kao i odlazak na pijacu, u prodavnicu, kako bi bar pokušali da se otrezne od te ideje ugroženosti spolja, i da shvate da ugroženost ljudi koji žive u ovoj državi dolazi pre svega od vlastite države. To bi za sve nas bila vrlo lekovita istina.